Ultimativni vodič za vaspitanje? 

Moji roditelji su se razveli kad sam ja imao 9 meseci, a ja se i dalje pitam zašto su "reči" promenile značenje i šta se to dešavalo sa njima. U potrazi za tim odgovorima došao sam do veoma važnih saznanja za moj i za život svakog pojedinca. 

U tom pitanju o "rečima" ima toliko mudrosti, da će se vaš život potpuno promeniti ako to budete razumeli i praktikovali.

Zbog tih "reči" koje su izgubile smisao i tog razvoda koji se desio odjednom, mnoga pitanja su bila tada u mojoj dečijoj glavi. Jedno od njih koje je sazrevalo godinama i decenijama je bilo; 

- Šta je to zaista "reč" i kakvo je njeno značenje, moć, upotreba i naše znanje o njoj. Kakvu je to moć bog dao čoveku da se on sa njom igra? Ako je već tako velika ta moć "reči" da li postoji neko uputstvo za korišćenje te "reči"? Da li je iko ikada imao hrabrosti da se bavi sa time? 

Koliko te "reči" mogu da grade, a koliko mogu i da ruše čoveka, pitao sam se? 

Značenje "reči" je magično ako se ispravno koristi i trebalo mi je više od pola života da to shvatim, bar delom, koliko ljudski um na ovom stepenu razvoja to može. Putovah širom sveta u potrazi za time i nadam se da ću uspeti da ti prenesem bar deo mudrosti stečene ovim dinamičnim i uzbudljivim saznanjima čije razumevanje dopire i pre i posle moga života. Znanje zadire u večnost, postojalo je i pre nas i postojaće zauvek...

Samo mi postojimo sada i živimo kvalitetno onoliko koliko smo doprli do znanja i razumevanja te moćne "reči"!

Da li reči poznaju vreme?

Prva i možda meni daleko važnija "reč" je izgovorena i pre mog rođenja, bila je više iz usta roditelja mojih roditelja, nego iz usta mojih roditelja, naročito oca moje majke. Mnogo moćnija i uticajnija na moj život nego "reč" iz usta moje majke i oca, zamislite to! Da li je to moguće da te stvari iz daleke prošlosti toliko mogu uticati na naš život, čak i "reči" koje su izgovorene pre našeg rođenja. Možda i "reči" koje su roditelji naših baba i deda govorili njima, pa možda i generacijama unazad. Te "Reči" moga dede su samo zabiberile jednu patnju mog odrastanja bez jednog, a bogami i drugog roditelja. Ako te znima kako da osvestiš snagu reči i pronikneš u njihovu moć klikni na ovaj link i prijavi se na naš seminar koji govori o snazi tih "reči" naročito sa decom, to je seminar koji dajemo na poklon svim našim čitaocima. Na seminaru ćete dobiti znanje koje vam može život okrenuti u mnogo boljem smeru, naročito u komunikaciji i uticaju na decu i na sopstvenu budućnost. Volimo da poklanjamo seminare jer tako pravimo ovaj svet boljim mestom za sve naše ljude, a ako dovoljno ljudi makar te osnovne stvari nauči živećemo u mnogo srećnijem i boljem svetu. Eh da je neko mogao naučiti moju majku ili da mogu proći kroz vreme i njoj pokloniti ovaj seminar moj život bi bio potpuno drugačiji. Iz tog razloga ovo i radim jer mnogo je roditelja na putu posrtanja kojim su moja majka i otac gazili, zato bih voleo da je to zanje neko poklonio mojoj majci. Mi vam iz dubine našeg srca želimo da budete što bolji roditelji, jer samo tako možemo stvoriti jedan divan i bolji svet za nas sve.

Moja majka je borac i mnogo je volim zbog toga, žrtvovala je svoj život da me odgaji, zamalo je žrtvovala čak i svoj život za svoju zemlju.

Od moje majke sam naučio jednu stvar koju sam razumeo tek sa trideset pet godina, smanji žrtvovanje prema okruženju Branko, jer kada daš "Reč" , svako će te držati za nju. Pamtiće te desetak godina i svi će te zaboraviti, a zbog "reči" koje si izustio možeš proći kao bos po trnju. Još ako navikneš ljude da se žrtvuješ za njih i oni nauče da mogu da te tvojom "rečju" opterete i ako jednom  propustiš da se postaviš, samo jednom je dovoljno da si sprečen da im pomogneš... Sve zaborave što je bilo. Valjda ljudi čitaju Ekatra Tola i žive u sadašnjem trenutku. :) Kada bih mogao proći kroz vreme samo par godina unazad da kažem ovo sebi...

Što kaže Jim Rohn:

- Najgora stvar je kad ti se desi da su ti usta opteretila leđa!

Za koga čovek treba da se žrtvuje?

Žrtvuj se samo za svoju porodicu! Ako članovi naše porodice možda i zaborave, oni će uvek će biti tu, ne moraju biti tu fizički, nego uvek blizu našeg srca! Žrtvu čovek ciljano treba da podnese za svoju ženu i decu, odnosno žena za muža i decu, za svoju porodicu jedino. Samo porodica uz nas ostaje šta god da se desi i ako se od nje udaljimo da bi bili dobri nekim ljudima koji će vam okrenuti leđa, mi u stvari sebe uništavamo. Isto se desilo i sa ovom našom zemljom, okrenuli smo leđa svojima da bi pomagali tamo nekima i prošli smo kao bos po trnju, kontekst se razlikuje ali je proces isti. Ja volim sve ljude da se mi razumemo, ali prvo volim svoje, ako taj centar čovek izgubi izgubio je i svoj put. I isto tako žrtvuj se za svoje najbliže bez potrebe da ti nešto vrate, radi to iz ljubavi i oslobodi ih obaveza i prema tebi i prema svetu, osim najveće prema njima samima, a to je da budu dobri ljudi. Danas se ne zna ko se za koga žrtvuje, mladi usled nedostatka porodice se žrtvuju za društvo, za drugare i drugarice i zbog toga uništavaju svoje živote. Znam to vrlo dobro, jer sam ja bio jedan od njih! Kada se žrtvujemo za ljude koji odlaze, mi stalno imamo osećaj da poklanjamo deo sebe i deo po deo nas odlazi i mi na kraju izgubimo sebe. Kada to isto radimo za svoju porodicu, mi rastemo jer žrtva za porodicu je gradivni element naše veličine. Ako je čovek bez svog centra, bez svoje porodice on je na vetrometini života koja ga kida deo po deo, gde žrtvujući sebe za strance koji odlaze, naša svrha postojanja gubi svoju suštinu. Ako se pitate kako ja to znam, znam jer sam ja do skoro bio taj čovek. Zato se i bavim ovim stvarima da pomognem mladima i zrelim ljudima da prevaziđu te prepreke i da čuvaju svoje "reči"  i žrtvovanje za najpotrebnije prilike, za svoje porodice i decu.

Kako praviti pametne izbore u životu?

Do duše sve bi to u životu moje majke bilo mnogo lakše da je znala ispravno da se žrtvuje za svoju porodicu. Da je manje bila takav borac, mislim borac kao Don Kihot protiv vetrenjača života. Nju su lako hvatali u tu mrežu "reči", a ako ste slabi na tome, a dobar ste čovek, vi ste hrana za šljam i njihove tužne priče. Jedan od najvećih nauka koji sam stekao u životu je da ako čovek ima probleme mora sam da ih reši, jer to je test za njega od boga, a tu gde se nalazi, baš to je od života zaslužio. Možda dolaze još teži testovi za te ljude i ako im to oduzmemo, te testove od boga, mi ih pravimo infantilnim i malim prema izazovima koji dolaze. Ako im mi to rešimo onda oni moraju nas da opterećuju jer su propustili da se spreme, i tako nama grbača raste. Znači više im štetimo ako im pomažemo nego što im zaista pomažemo, ja sam to naučio na mnogo teškom primeru na pucanjem moje grbače zbog drugih, pričaćemo o tome ozbiljno u nastavku ovih knjiga. Čovek treba da bira svoje bitke, da bira korišćenje svojih "reči", jer ako sagorimo na glupostima, kada dođu važne stvari za nas, mi smo istrošeni. Tako nam u propuštanju najvažnijih momenata može proći život. Da je moja majka bila manje spremna da pomogne svakoj budali koju sretne, da je bila bez tog sindroma Mesije, možda bih i ja donosio pametnije odluke u životu. Hvala bogu što sam to osvestio, a ona je to propustila, zato stari polako i vene kao ruža, sama. Da je moja majka to sve znala možda bi znala da ostavi mog oca na miru kada je nervozan. Da je to znala, znala bi da prepozna granicu i kod mene u odrastanju, ali ne ona je uvek išla do kraja, zato sam i otišao od kuće mlad. Sreća sada je stigao unuk, pa se njen život obojio divnim bojama, a stići će još više unuka jer sam ja nešto razumeo iz grešaka mojih roditelja, a nadam se da ćeš i ti iz ove moje knjige. 

Šta je to potrebno za lepši život i brak?

Da je moja majka bila drugačija, možda bi čak znala oca da podseti na one reči zbog kojih su se zavoleli, da je više bila spremna da se žrtvuje za svoju porodicu, da je znala žrtvovati svoj ego zbog svoje porodice... Samo mislim naglas. Možda bi oni kao takvi, bolji i svesniji ljudi i danas bili zajedno, što je najveća želja svakog deteta razvedenih roditelja, gledam kako mene i moju suprugu Zoranu sa očima punim sreće posmatra moj Nikola! Koliko je dete srećno kada se roditelji zagrle, poljube i vole, eh kada bi mi samo znali da te stvari radimo kako treba, a kako treba? 

Možda možemo nešto da naučimo iz toga, da se zapitamo kada smo zadnji put, bez obzira što smo preko glave u obavezama, našli bar pet minuta i zagrlili svoju dragu osobu, kada smo im odneli ružu ili ubrali običan cvetić pokraj puta? Da li za te male znake pažnje treba zaista toliko enormno energije i volje? Da li tih pet minuta zaista košta toliko mnogo, da li treba i dalje kada dođemo kući da budemo mrzovoljni, da razmišljamo o problemima i glupostima? Da li to što smo bez novca ili mrzovoljni znači da na putu do kuće ono cveće pokraj puta preskupo za uzbrati, da li nam neko brani da ga vidimo, a kamoli odnesemo svojim supružnicima? 

Zašto smo zaboravili te slatke reči nekada izgovorene?

Da li su bolesti nasledne?

Toliko kukamo i skrećemo pogled ka lošim stvarima, a najlepše stvari nam prolaze ispred očiju, osmesi supružnika, odrastanje dece i divni sunčani dani u kojima treba uživati... A mi biramo tugu, očaj i nervozu, šta nam se to desilo da smo zaboravili da uživamo u životu?

Dete prirodno kopira ponašanje onih odraslih koje vidi pored sebe, na podsvesnom nivou od pokreta do "reči" i razmišljanja. Zapitajmo se koju budalu kopiramo ako smo nervozni, besni i zaglavljeni. Zapitajmo se šta ćemo to na našu decu preneti, da li im prenosimo blagostanje i mindset uspeha i sreće ili mentalnu pošast. Čiji smo to obrazac usvojili ako u svemu vidimo loše i probleme, obrazac koji nas stalno uništava i povećava verovatnoću bolesti i ranog odlaska sa ovog divnog mesta.

Ja se nekada pitam zašto je moja majka morala biti takav borac, da se ponekad znala i pobiti sa mojim ocem, pa prebiti i neke muškarce koji su to najmanje očekivali, pa biti u specijalnim jedinicama u ratu, dva puta ranjena i slično. Čiju je ulogu ona preuzela da živi, a da je jedva svesna koliko bola i nesreće je nanosila sama sebi i svima oko sebe. Pazite koje vam deca filmove gledaju, kakve knjige čitaju, najviše pazite da li možda neke budale slušaju i kakvo štivo unose u um, jer od toga im kvalitet života zavisi. Moja majka je oduvek volela da čita drame u životu i njen život je postao drama koja se rastezala kroz suštinu njenog života. Čak i kada je sve u redu ona pravi dramu i probleme sama sebi, ja je mnogo volim ali, tu malo mogu da uradim nešto ja. Svaka promena mora početi od pojedinca koji treba da se menja. Probao sam da je uvedem u najlepši mogući svet, svet rada na sebi, ali sam naučio nešto važno o nesrećnim ljudima, oni tu svoju zakrivljenost vole. Čuvaju je svim silama, kao da je jedina stvar na svetu i trude se da ostanu isti. Moja maka je bila dve godine na edukaciji, zadovoljan sam i isto tako sve što je usiljeno daje male rezultate. Čovek mora sam tražiti promenu da bi je usvojio. Mi smo rezultati nagomilanih informacija u našem umu. Šta ja da uradim kad je moja majka celoga života glavu punila romanima koje sada živi. Ali te dve godine nam je dalo gomile materijala na koje možemo da se pozivamo u komunikaciji o pogrešnim stvarima koje radimo. 

Da li nas pesme mogu nešto naučiti?

Ponekad razmišljam o pesmi Zdravka Čolića "Kao moja mati", ta pesma priča o generacijama žena koje su izvele u svet divnu i srećnu decu. Da li to znači da žene treba da ćute? Ma daleko bilo. Žene treba da pričaju otvoreno o svemu, ali da to bude ARIJA, ta njihova "reč" i šta njih sprečava da kao što muž donese cvet i one ponekad spreme njemu omiljenu hranu, zagrle ga kad dođe umoran kući. Neko uvek mora da povuče prvi korak, što je najgore većina ljudi stalno povlači prvi korak u našem društvu, ali u pogrešnom smeru. I muškarci isto treba da budu blagi i dobri, ali i da reaguju kada osećaju da treba, pasivna agresivnost je najgora, jer kada kulminira onda se dešavaju ove užasne scene u porodicama oko nas. Bolje pomalo reagovati i ispuštati pritisak polako da izlazi napolje nego ćutati i povlačiti se i onda eksplodirati i napraviti neke gluposti u svom životu. 

Žena u pesmi "Kao moja mati" je samo zauzela ulogu majki dece koje su bile spremne žrtvovati sve za decu, arhitip koji je majčinska ljubav i snaga.

Ipak žene mogu i treba konstruktivno da komuniciraju, da sprovode magiju kao i njihovi muževi sa finansijama i radom. Muževi treba da zagrle svoju ženu, treba da im kad god možemo donesemo neki cvetić sa livade ako treba, šta god. Često se priča o problemima u sadašnjem vremenu, kao da su oni evo sada izronili iz zemlje, a zanemaruje se važnija stvar - zanemaruje se uzrok! Zanemaruje se gomilanje pasivne agresije i ludila koji polako kuliminira nipodoštavanjem i mržnjom, a da ne spominjem i neverstvima. Sve to vri na podsvesnoj osnovi kod supružnika, i kada pukne onda se svi kao iznenadili, ju ne znam šta im je, a bio je tako dobar i povučen. Puko čovek ili žena jer su se nagutali svega i što mogu i što ne mogu da progutaju, ali uzrok svi zaboravljaju, jer smo slepi kod očiju, a možda nam to i odgovara da ga guramo pod tepih.

Gde se zaista nalazi problem u uništenim porodicama?

Uzrok se često nalazi daleko od posledice, mi kao narod konstantno pokušavamo da popravimo stvari baveći se posledicom. I kako nam ide, jesmo veliki, jaki, srećni? Pametni ljudi, nacije i zajednice to rade drugačije, to bi i mi kao pojedinci trebalo da primenimo u svome životu. Potrebno je identifikovati uzrok i rešiti ga, to je kao leptir efekat, sa jedne strane sveta leptir zamahne krilima, a sa druge strane sveta se desi oluja. I možemo se mačevati do iznemoglosti sa posledicom ili tražiti uzrok, sa jedne strane mala sitnica, kao dašak vetra, leptirova krila uzrokuju, a sa druge strane stvaraju oluju kao posledicu. Pametni reše problem u sekundi, ali izgleda kao da se ne bave problemom, jer se bave rešenjem. U našem društvu je bitnije baviti se problemom nego ga rešiti!

Ljudi govore ovih dana, dok pišem knjigu, o slučaju u školi "Ribnikar" i detetu koje je pobilo svoje drugare. Dragi moji, ispustili smo decu, ne samo ove nego generacije pre njih, pogrešni ljudi rade sa njima ili bar oni koji malo znaju šta i kako treba raditi. Kako da neko prenese pravilan model na osobu ako živi uništen život, kako da predaje neko ko je iznutra prazan, bez životnog ispunjenja i ikakvog postignuća? Potrebno je identifikovati uzrok, a to je rad sa decom i kvalitet nastavnog kadra, pored kvaliteta porodice koja je na najgorem nivou od kad postojimo. Pored profesora i nastavnika koji su indisponirani svojim životom u većini, deci su idoli klošari i kriminalci po kafićima, jer njih sreću deca nasmejane, za razliku od svojih učitelja, nastavnika i roditelja. Stiče se utisak da je to jedini put ka tom svetu za kojem dete vapi, svetu totalne slobode od pravila i nametanja, sa osmehom na licu i uživanjem u izobilju. 

Kako da sazrevamo kvalitetno? 

Deca, ako su okružena ološima, postaju kao ti ološi, maltretiraju svoje drugare, iživljavaju se na razne načine, a to im je normalno jer imitiraju ološe koje svakodnevno posmatraju. Ako kap bistre vode naspete u mutljag šta ćete dobiti? To što dobijemo od mutljaga nam govori dosta o toj deci i njihovoj nevinosti i čistoti, kada se dete uz te ljude zaprlja. Mnoga deca te ološe imaju u svojoj kući, ljude koji su zaostali u razvoju, pored svih tih divnih potencijala koje nam je bog dao, deca zbog tih uticaja ipak biraju pogrešan put. Posmatrajući svoje roditelje i okruženje, sasvim je prirodno da ih imitiraju, jer smo mi kao sunđeri koji upijaju ponašanje ljudi oko nas. Kada bismo mogli vratiti vreme, shvatili bismo poreklo njihovih trauma i problema, ti ljudi su takvi postali jer ih je isto tako kako oni uče svoju decu i okruženje ,neko otrovao pogrešnim stvarima!

Svaki ozbiljan čovek malo ima vremena za kafiće i kafane, a trebalo bi da nađe vremena za tu decu! To je smisao škole koju smo pokrenuli, da sutra ljudi koji imaju neke rezultate u životu predaju na fakultetima i tribinama realno i zdravo iskustvo. Deci kojoj to treba kao parče leba, da ih vodi neko ko put zna. 

Mi kao da se pravimo da živimo u normalnom svetu... Dok sam bio u srednjoj školi, daj bože da bi jedan deo profesora mogao proći psihološku procenu! To su bili umno poremećeni ljudi koji su svoje frustracije istresali na deci, derali se i udarali decu i to je kao bilo sasvim normalno. Profesori treba da budu ispunjeni ljudi koji će tu decu razumeti, po mogućstvu ostvareni koji ono što predaju zaista znaju i poseduju. Takvi treba da dele savete i znanje deci, svako deli ono što ima! Današnja deca su frustrirana i besna jer takvi ljudi provode vreme sa njima. Čak i pokušaj lepog vaspitanja završi samo kao pokušaj, jer deca vide da im roditelji jedno govore a drugo rade, deca su mudrija mnogo nego što mi mislimo da su. Ti ljudi su proizvod svog vremena u kojem je sve poremećeno. Pravi profesori, koje je nama cilj da izgradimo ili angažujemo u budućnosti sa našom školom su ljudi koji postižu velike rezultate i malo imaju vremena i potrebe da se istresaju nad bilo kime, a kamoli nad decom. 

Kako promeniti loše stanje u našem društvu?

Moramo početi od sebe i početi da uživamo u našem životu, mudro i promućurno, moramo biti takođe svesni realnosti, naši intelektualci i stručnjaci žive u paralelnoj realnosti. Ako propustimo da shvatimo šta se dešava u našem posrnulom društvu, ovakve stvari će se stalno ponavljati, deca su bila dobra koliko je sistem bio bolestan. Dobro je da uopšte postojimo kako debilno funkcionišemo. Zašto je to važno? Zato što zatiremo našu budućnost tako što trujemo naše naraštaje dece koji treba da donesu boljitak.

U jednom periodu života radio sam sa decom preko dečijeg sela, želeo sam nešto da doprinesem, ali kada sam pogledao dublje video sam samo trulež. Kako ćeš ti pomoći tom detetu ako samo gledaš da odradiš svoj posao i da zbrišeš, ako nečiji život gledaš kao posao sa sve lažnim osmehom? Deca to osećaju, a sistem koji postoji ima svoje interese kao svuda u našem društvu. Moja volja se slomila kada sam radio sa jednim malim Markom, dete je bilo u hraniteljskoj porodici i počele su jedinice u srednjoj školi. Znači dete koje je imalo lepe ocene je odjednom posrnulo, u razgovoru sa njime sam saznao šta je uzrok, naime upisao je za mesara protiv njegove volje jer hranitelji imaju mesaru. Kada sam pitao gospođu savetnicu da li iko pita to dete šta ono želi, ona je zanemela i rekla u pravu ste, zatim me je nazvala posle razgovora sa tim hraniteljima i počela: "Znate, hranitelji.." itd. Kada je bog umro i njih postavio da oni odlučuju za to dete? Ko je vama rekao da vi možete da odlučite za bilo koga u ovom životu, a kamoli za to dete koje je dosta i dovoljno ugnjetavano. 

Ako mu oduzmemo slobodu izbora šta mu ostaje? Tada sam prekinuo jer sam shvatio ako to radim postajem deo problema. Svi smo različiti, jedna od najvećih greški koje roditelji prave je pritisak na dete da postigne stvari koje su roditeljima važne. Teško je izaći iz svog dupeta i razumeti da se mi razlikujemo, ali je to jedna od najvažnijih stvari za kvalitetno usmeravanje dece. Ako želite da naučite više o različitostima u komunikaciji, ponašanju o načinu na koji različiti ljudi primaju i odašiljaju informacije, prijavi se za naš seminar koji poklanjamo svim našim čitaocima. Klikni na ovaj link i prijavi se na seminar za razumevanje različitosti koji održavamo svakog meseca! Ovaj seminar će ti doneti sposobnosti da usmeravaš, razumeš i neguješ različitosti kod svoje dece i drugih ljudi!

Zašto deca naprave probleme?

Kada se nukleus u detetu, ono što dete želi i što je njegov dubinski put uguši, dete postaje problematično i bolje je da se buni i da to ispoljava, jer kad ćuti, dobijemo slučaj "Ribnikar". To je kao kugla energije u stomaku koja raste kada donosimo svoje odluke, kugla koja raste i greje čoveka iznutra kada radimo ono što mi želimo. Deca danas imaju malo slobode da biraju, davimo ih, a svet je slobodniji nego ikada i to iritira tu decu koja u najgorem slučaju postaju hladna, odnosno pasivno agresivna. Njihov nukleus umotavamo u razna moranja, u društveno nametnute norme, poštovanje svih starijih od kojih su neki totalni idioti itd. To sve sabija i želje i snove te dece, i kada masa nametnutih gluposti prevaziđe prostor, desi se ono što se dešava i kod zvezde u univerzumu u tom scenariju. Desi se supernova koja zbriše sve oko sebe kada pukne, dragi moji. Dete pukne i napravi ko zna šta. I ko je kriv na kraju? Pa dete naravno, nema veze da li ima i trinaest, četrnaest godina ili dvadeset pet, a pravi krivci ostaju na slobodi, a to je pogano i srušeno društvo koje svojim nametanjem aktivira taj nukleus u detetu. Društvo u kojem masni političari vedre i oblače, pretvaraju sve što dotaknu u đubre, od ljudi do društvenih preduzeća... I kako ti detetu da objasniš šta je moralan i ispravan put ka uspehu? Par dana pre nego što sam počeo pisati ovu knjigu sam čekao na šalteru na Paliluli-Beograd u policijskoj stanici zbog automobila koji se vodi na meni, morao sam to lično da uradim. Sramota jedna, sudara se njih deset iza šaltera, a samo jedan šalter radi i kada sam došao na red, pitam jednu nadrndanu gospođu crvene kose koja tri papira gleda dobrih tri sata, lagano, kao da je osvojila Beograd, dok dvadeset ljudi čeka. Na moje pitanje: "Da li vas je bar malo sramota?" , odgovor je izostao. Onda se pitamo što se deca pretvaraju u govna i pravimo se kao da smo sa duda spali u našu zemlju. Deca uče od odraslih i kopiraju ponašanje ljudi koje vide. Nas dvadeset čeka i gubimo 3 sata života, a gospođe koje dobijaju platu od našeg poreza se ponašaju kao da je svet njihov. Pitanje je da li bih ja uopšte odreagovao, ali poznajem neverbalnu komunikaciju. Jedna žena je došla na vrata i pitala da pomogne, a nadrndana baba sa crvenom kosom joj je pokazala rukom da se skloni. U šta smo se pretvorili i još se pitamo šta je sa decom? Deca postaju govna jer uče od tih matorih govana koji bi u normalnoj zemlji bili uništeni, a samo ih mi slavimo i nešto kao pazimo, kao da smo retardirani. To čekanje nervira svaku aktivnu osobu, kradu vam vreme, mladost, život, sve kao glupo je pitati, reći i slično, pa nametnute norme, kao da je ona bog, a radi na pišljivom šalteru... Šta nam se to desilo da smo izgubili dostojanstvo i predali kontrole u ruke ljudima koji su ološ i koji se time hrane? Uzrok je jednostavan, ali ga mi mazimo i pazimo, čuvamo kao svetinju, urušenih moralnih i društvenih vrednosti očekujemo promenu. Onda čovek čekajući Godoa dok mu život i obaveze promiču pred očima dođe kući besan i dere se na svoju ženu i decu. Visina reaktivnosti povišena do maksimuma zbog retardiranog sistema. Pitate se zašto ovo pišem, pišem jer sam ja to dete, ti si to dete i u svetu u kojem mašimo uzrok dok se vinovnici provlače kroz spore ovog posrnulog i napuklog nazovi društva, sve će ostati isto.

Šta je uzrok uništenja tih novih generacija?

Klinac sa petnaest godina napravi neki koin i zgrne milione i milijarde. Zamisli da je on razmišljao "Stani, polako..." , ma sreća je njegova što je daleko od ove trule zemlje jer bi ga ovde dohvatili i objasnili mu koliko je teško i bilo bi "Stani polako..."  i pobio bi pola škole sutra. Ima toga i u inostranstvu, budala kao kod nas, ali su skrajnute i ponekad se desi da oni nekog dohvate, zato i ima takvih problema u inostranstvu. Ali kod nas smo prekardašili sve granice. Gde god odeš naletiš na takve budale, nakotilo ih se od šaltera, državnih firmi i tako dalje, još ako hoćeš tamo kao zaposleni da nešto uradiš, odmah ti srede slom živaca ili otkaz. Znači onaj ko je normalan i želi nešto da radi je budala. Zar nam nije jasno zašto nam je ovako, zar nam nije jasno da to mladi upijaju i misle da je to poenta života? Glupo je onda postaviti pitanje zašto ovako živimo. Od mojih dvadeset drugara iz detinjstva, daj bože da mi dvojica misle dobro. Samo čekaju nešto sočno da nam natrljaju na nos, da nam se smeju i slično. Realno šta to govori o njima, tako su ih učili roditelji da treba i oni samo ponavljaju obrazac svojih roditelja. Ta mržnja i obest i zavist truju ljude. 

" Mržnja je kao otrov koji pijemo u nadi da će naši neprijatelji umreti "     -  Sokrat

Šta je potrebno za bolje društvo?

Zašto je svaki veliki čovek morao otići odavde da bi postigao nešto? Tesla, Pupin i slični. Jer ovde su najglasniji idioti! Doktor Arčibald Rajs je umro u svađi sa jednim takvim idiotom koji je bio pukovnik policije. To je direktni primer jednog mudrog čoveka koji je osnovao prvu kriminalističku akademiju na svetu u Švajcarskoj  i nakon Prvog svetskog rata ostao ovde jer je zavoleo ovaj narod. Postoji njegova čuvena rečenica posle Prvog svetskog rata, da je pola pravih ljudi izginulo u ratu, a druga polovina se sklonila i sada fukara vlada. Najgora stvar koja se može desiti jednom društvu je da na bitna mesta dođu budale i onda dovedu još budala i tako posklanjaju sposobne, jer ih se plaše. Sve stoji, sve stagnira ali u njihovoj priči sve izgleda sjajno. To me podseća na mnoge konferencije na kojima sam bio u našoj zemlji. 

Pošto se nakupilo godina analize i posmatranja onih stvari na koje sam najviše obraćao pažnju i u detinjstvu i u odrastanju, posmatrao sam najviše porodice. Ako tražimo uzrok problema i stalno idemo na širu sliku, na društvo, mi mašimo poentu. Pravi uzrok svih problema je uništena porodica. Ako te zanima kako da prepoznaš uzrok u stvarima koje želiš da unaprediš i kako je Edison uz tu strategiju postigao sve velike rezultate u svome životu prijavi se klikom na ovaj link na seminar koji se bavi prepoznavanjem uzroka u problemima. Seminar koji poklanjamo od srca sa kvalitetnijim rešenjima u životu kojima možemo izgraditi bolje društvo samo ako te stvari naučimo. Seminar koji dajemo na poklon svim našim čitaocima se održavaju skoro svakog meseca osim ako ima mnogo praznika to nam smanjuje manevarske sposobnosti sala i ljudstva..

Kako je rekao Ivo Andrić za izgradnju komunističke države:

" Lako je vama da stvarate državu na omladini koju je Kraljevina odgajila. Videćemo kako ćete voditi državu sa omladinom koju vi gajite. "  

I videsmo generacije vucibatina i probisveta, koji su od pozicija zaposlenih do direktora pokrali i uništili sve što se moglo uništiti. Osnovna snaga i nukleus svakog društva je pojedinac kao osnovna gradivna jedinica tog društva, a za njegovo vaspitanje je najvažnija porodica. Ako to bilo koje durštvo ima slabo, onda je i samo društvo slabo!

Šta je najbitnije svakom pojedincu? 

Ako se usmerim ka doktoratu, a to mi je cilj, voleo bih da me neko pita "Koliko vi gospodine imate iskustva u ovome?" , moj odgovor bi mogao da bude : 

"CELI ŽIVOT OD RANOG DETINJSTVA I MOMENTA KADA SAM PRVI PUT VIDEO SVOGA OCA KAKO UDARA MOJU MAJKU." 

Večina ljudi ima sećanja iz ranog detinjstva od svoje tri ili četiri godine. Zamislite moje prvo sećanje, neko zatvara vrata sa mutnim staklom pred mojim očima i ja pokušavam da ih gurnem. Dok se mučim da otvorim vrata čujem kako počinje vriska i moj otac udara majku, čujem to i plačem. Ovo sam sanjao mnogo puta u svom životu i jednom sam prilikom pitao majku za to i ona mi je rekla da smo vrata sa mutnim staklom sa donje strane imali na kući između ulaznih vrata i dnevne sobe. Bože gospode, tada sam shvatio da je moja najveća noćna mora, momenat u kojem su emocije zbunjene jer se tuku dve osobe koje volim, sećanje od ranog detinjstva kada sam bio beba. Kakav ego roditelji imaju kada takve stvari zanemare i da sebe stave na prvo mesto i da se svađaju? To ostaje celoga života u nama i to cepa dete iznutra, uništava ga. Dobar deo svog života mi je bilo teško da se pronađem, na koga sam ljut i zašto sam takav. Bilo mi je teško da pronađem sebe duboko u tom mraku života, bilo mi je teško da razumem sam sebe. Sve probleme koje sam pravio u mladosti su bili posledica energije koju sam teško mogao da artikulišem. Zato sam svoj život posvetio tome, radu na osnovnoj gradivnoj materiji društva, na porodici i na pojedincu kao proizvodu i osnovnom elementu iste.

Najzanimljiviji mi je rad sa problematičnom decom jer sam i ja to silom prilika postao, ali to je priča koju ćemo pričati u nastavku. 

Zašto su ljudi loši?

Da li postoje loši ljudi, da li su takvi rođeni ili se nešto u njima pokvari? Zamislite eksperiment u kojem idemo u krug oko sveta i koga god sretnemo pitamo ga: "Da li bi da imaš milione pomogao gladnoj deci bez roditelja?" (to je inače naša misija, rad sa decom bez roditelja). Svako ko je iole normalan, osim onih koji bi bili na nivou statističke greške bi rekao naravno da. Šta nam to govori? Pa svi su ljudi dobri, problem je kad im se glava napuni govnima! A punjenje koje je najkritičnije dobijamo od najbližih ljudi i to naročito ako su indisponirani životom!

Da li se neki muškarac ponaša loše jer je loš ili mu je na neki način mozak ispran? Da li se žena ponaša loše svesno ili joj je mozak ispran? Da li se dete...

Razumeš obrazac... Stvar je izuzetno jednostavna, sila akcije je jednaka sili reakcije. Ono što unesemo u um kasnije jedino može napolje...

Šta je potrebno da ljubav večno traje?

Ljudi treba da zapamte početak svoje ljubavi sa voljenom osobom i da tu reprizu žive iznova i iznova i iznova. To će svima nama ulepšati život i tako će naučiti decu šta je život vredan življenja. To može biti razlika koja pravi razliku! To je život zaista vredan življenja. A šta ako oni to teško mogu izvesti zbog stvari koje su urezane u njihov um u ranom detinjstvu? Daleko bilo da su te stvari slovo u kamenu, čak i taj kamen može da se izbrusi pa da se nešto novo izgravira, a kamoli da se promeni neuroplastičnost ljudskog uma u zrelijim godinama. 

Jednom prilikom kada mi je otac u retkim razgovorima rekao nešto kao " Tvoja majka je ovakva, onakva itd. " ja sam ga zapitao; 

" Šta ja imam sa time, jesam vas ja upoznao? "

Po prvi put moj otac, koji je užasno elokventan i sposoban da svaki razgovor povede u smeru koji njemu odgovara je zaćutao. Zaćutao je jer sam radom na sebi počeo da shvatam za šta treba da prihvatim, a za šta treba da odbijem odgovornost. Dva rođena brata moj rođeni stric Dragoljub-Draja i moj otac Dragan, rasli su u istoj porodici. Da pitate mog oca, on će vam samo pričati o lošim stvarima, ne kao ja sa analitikom, nego samo problem i postao je odvratan otac. Sa druge strane njegov rođeni brat Dragoljub je sve to isto prošao i uvek kaže da ga je to načinilo najboljim roditeljem. Drajine tri kćerke su divne devojke sa svojim porodicama, raštrkane kao moje rođene sestre po ocu, ali srećne, lepo vaspitane, porodične. Šta je razlika i šta je tvoj izgovor?

Kako živeti srećan život uvek?

Davno u Rusiji me jedan prijatelj od kojeg sam mnogo naučio upoznao sa jednom životnom filozofijom koja je sjajna i glasi;

" Kada se čovek rodi, on od prirode dobija roditelje, od geografije drugare sa kojima odraste, ali nakon toga on može sve da bira i sa kime će kafu popiti, a kamoli sa kime će život provesti! "

Birajte pažljivo i udaljite se od ljudi koji vas truju, ma koliko da su vam dragi, jer od toga vam ceo život zavisi! A čovek je rođen slobodan da ide gde želi i da se okruži ljudima koje zaista voli. Jedino sam sebi može oduzeti tu sreću i slobodu. Da li je čovek biljka da pusti korenje i mora da ostane na jednom mestu? Ja sam lično menjao mesta kad god mi je duša to tražila. 

Često ljudi tim moćnim "rečima" hoće da natovare neku odgovornost na nas, ali magija "reči" je naučiti kako iz toga izaći i zakoračiti u smeru koji mi želimo. To je magija i oslobođenje naše duše da udahne vazduh koji menja našu hemiju i donosi nam slobodu koja nas pokreće. Magija koja postane veština i može da se nauči ako čovek želi da uči. 

3 Koraka do srećnog života?

1. KORAK KA SREĆNOM ŽIVOTU!

Znam da je to izazovno izvesti, ali je moguće. Posvetite svoje vreme svom detetu, vodite ga u šetnje, grlite i ljubite kada god imate vremena. Pričajte sa njime i savetujte ga, da u vas ima najviše poverenja, jer ako to vi propustite možda će to biti klošar iz kafića ili možda diler. Deca prirodno traže pažnju, zato ili ćete im vi dati ili će im dati neko drugi. To podrazumeva da dete sklonite od uticaja baba, deda, komšija i raznih drugih ljudi. Naravno da će dete sa njima provoditi vreme, ali trudite se da najviše provodi sa vama. Imaju oni i nekih mudrosti, ali ako vam dete dobije loše bubice od njih, vi ste oni koji će nagrabusiti. Svi se prave pametni da vam vaspitavaju dete, ali ako dođe do problema koje možda oni programiraju VI STE KRIVI JER STE TO DOPUSTILI! I naravno da će vas svi oni kriviti za to. Magija "Reči" je fenomenalna i vreme je da ovladate njima, uzmite odgovornost za ono za šta je zaista imate, a onda kada pokušaju da vam natovare gluposti lako ćete se toga otresti.

2. KORAK KA SREĆNOM ŽIVOTU!

Uživajte u svome životu. Ljudi kao da traže način da od svega naprave alibi za kmečanje. Kaže "Bez dinara sam..." , pa ok, a zašto ne uzmereš ružu pored puta kada kreneš kući i pokloniš svojoj voljenoj osobi? Kažu "Kako da idem na odmor?" , ma druže idi na piknik preko dana sa svojom voljenom osobom, bez dinara, bez ičega, hranu već imaš u frižideru samo uzmeš neko ćebe i u park. " Jaoj kako ću sa ovim sa onim..."  i ostale besmislice koje su stvorene da vam izgledaju gabaritno i teško. U stvari ste lenji i debilni... A ako se samo malo drmneš i trgneš iz tog moronskog mindseta koji ti uništava život, shvatićeš da je život ustvari divan. Ustani ujutru, otvori roletne, šta ako je vrućina ili hladno? Udahni taj vazduh, raširi svoja pluća kao krila i uživaj u svakom dahu. Skini vežbu od Vim Hofa i vežbaj, ako je hladno ugrejaćeš se, a ako je toplo ohladićeš se. Isplaniraj da ćeš da vodiš svoju voljenu osobu negde... Ma u bioskop! Za toliko uvek ima novca, jeftinije je od kafe u kafiću za koju uvek imaš. Zamisli dan u šetnji sa svojim najmilijima, park, livada, reka ili jezero bilo šta, ma ćošak u dvorištu. Ako se samo potrudiš dovoljno dobro, to će biti najbolji dan u tvom životu. Jer danas je prvi dan ostatka tvog života, živi ga punim plućima.

3. KORAK KA SREĆNOM ŽIVOTU!

Znam da ću ti sada izgledati kao tibetanski monah koji se naduvao onog njihovog tamjana dok je meditirao, ali zahvalnost je jedna od najvažnijih stvari u životu. Znaš onu priču o čoveku koji hoda i vidi jednog kako vozi biciklo i kaže "Blago se ovome, on ima biciklo." , zatim se onaj na biciklu okreće i gleda čoveka u autu i kaže "E, kad bih ja imao auto koliko bi život bio lakši!" . Onaj čovek u autu gleda čoveka koji šeta i kaže "O bože vidi ovoga kako šeta opušteno, a ja imam tonu problema i poslova." Dok se to sve dešava, čovek koji prosi vidi cipele na nogama onoga koji šeta i misli, "E kada bih ja imao takve cipele." Dok se to sve odvija na ulici, čovek sedi na terasi u invalidskim kolicima i kaže sam sebi "Blago se svim ovim ljudima koji imaju noge, šta bih ja dao da imam noge!" Predsednik Amerike i izuzetno sposoban čovek, Wudrou Wilson je bio u invalidskim kolicima i postigao je sve ono što je za druge samo san. Zahvalnost dragi moji za ono što imamo je mnogo važna. Toliko su ljudi fokusirani na ono što im fali, da propuste život i šanse koje imaju. Naravno da postoji razlika između srebroljublja i zahvalnosti, ali mudar čovek to nauči. Probudi se ujutru i pogledaj oko sebe koliko je zdravih i srećnih ljudi oko tebe, deca, muž ili žena, šira i uža familija i zahvali se bogu na svim tim divnim darovima, a zatim zakorači u život sa osmehom na licu jer život je najveći dar. Svakoga jutra i svakog sutra te čekaju divne i sjajne stvari u životu. Ako ste dobar primer, teško da će vam biti potrebno malo onog surovog vaspitanja i kažnjavanja, jer kao što smo rekli deca nas kopiraju, a najbolju stvar koju možemo da uradimo za njih je da im budemo što bolji uzor u ovom brzom i prolaznom životu. Okreneš se par puta oko sebe i shvatiš da si propustio toliko lepih stvari i momenata i prođe život. Šta imaš od toga da sabereš finansijski, porodično i ko zna šta što je tebi samo važno, ako je sve to prazno? Što si i dolazio na ovaj svet? Zato odmah danas smisli šta ćeš lepo i zanimljivo da uradiš za svoju porodicu i decu, jer od toga zavisi mnogo više njihov negoli tvoj život.

Kako biti srećan?

Teške su optužbe od svake budale koja naiđe i misli da je pametna, a kamoli od naših roditelja, tetki, ujni, strina i dalje i bliže porodice i okruženja. Problem je kad se mi uhvatimo za te njihove gluposti. Zamislite da sam se ja našao u neobranom grožđu da se pravdam svom ocu zbog toga jer je on nešto umislio za moju majku. Čak i da jeste takva i da je on u pravu, šta ja imam sa time, sa tom njegovom opsednutošću da bude u pravu. Ali nešto podsvesno nas tera da se pravdamo za stvari koje malo imaju veze sa nama, a to je snaga "REČI" i onoga ko vlada njima. Nekad je svaki odgovor pogrešan, jer je samo pitanje pogrešno, a to vas teško mogu podučiti preko pisanog slova, ali može da se ovlada na edukacijama. Snaga elokventnih ljudi koji nas dovode u zablude je opasna, a mi takvih kao društvo imamo previše, zato smo tu gde smo. Zablude mogu biti dobre i motivišuće, a mogu biti i loše. Važno je naučiti razliku između ove dve stvari u životu i naći mesto gde se to može postići.

Kako srediti sve te stvari u svom životu?

Kada ljudi shvate stvari za koje je meni trebalo više od pola života da bih shvatio, život postaje izuzetno jednostavna stvar. Jedna od tih stvari je i vaspitanje koje je kompleksno, ali divno. Pošto se bavim psihologijom, sa fokusom na porodicu i zaljubljen sam u to jer želim što savršeniji odnos sa svojom porodicom, celoga života sam postavljao sebi pitanje "Zašto se sve ovo baš meni desilo?". Samo razumevanje tih rezultata i uzroka problema leži baš u ovom dobu moga dede i moje majke.

Više o tome čitajte u našem drugom odlomku knjige koji će biti dostupan uskoro...